Čovek sa kravatom u 99-oj

Mile Radojičić, za dug život  savetuje: nikad ne zavidite drugome što ima više, budite zadovoljni onim što ste sami stekli.

Pre tri godine, 13. avgusta, Fidel Kastro je proslavio 90. rođendan (upokojiće se posle tri meseca). Tog dana, ispred kuće u milanovačkoj Kursulinoj ulici br. 26, susretnem se sa komšijom Milom Radojičićem. Beše pošao u obližnju prodavnicu. Crno odelo, bela košulja i kravata, u desnoj ruci štap.

– Čika Mile, ko je stariji: ti ili Fidel Kastro? – šaljivo ga upitam.

– Ne mogu ti odgovoriti, jer ne znam koliko Kastro ima godina – odovara čika Mile.

– Danas navršava devedeset, kažem mu.

– A ja ću 17. avgusta napuniti devedeset petu – iznenadi me, iako sam znao da moj komšija nosi, i to uspešno, poveliko breme godina na plećima.

U subotu, 17. avgusta, zatekoh da u kafiću „Mocart“, beše častio sebe kaficom za svoj 98. rođendan. Zagledah ga malo bolje: ni stariji ni mlađi nego pre tri godine. I raspoložen.

– Boga mi, komšija, ne daš se godinama, dobro se držiš – pohvalih ga.

– Za štap – duhovito mi starina  uzvrati.

Išao je Mile bez štapa pune 92 godine. Imao je, u međuvremenu, lakši šlog, ali ga je pobedio, jedino se morao prihvatiti „treće noge“ kako bi lakše i sigurnije koračao.

Kad se povede reč o tome ko je najstariji Milanovčanin, obavezno se spomene i Mile Radojičić. To je onaj što je u Fabrici automobilskih delova vodio radničku menzu, priseti se neko i doda kako su se tada „fadovci“ dobro hranili. Jeste, znam ga, to je onaj čovek s kravatom, opisuje ga drugi. Da, Mila ne možeš van kućnog dvorišta videti bez kravate, i to tako traje podugo.

– Kad sam, po završetku zanata, polagao za kalfu, vezao sam kravatu i od tada je stalno nosim, osim kad spavam –  reče mi, a ja se prisetih da ga u proteklu 21 godinu, koliko smo dugo komšije, ne pamtim bez odela, bele košulje i šarene kravate.

Možda je čika Mile najstariji žitelj Gornjeg Milanovca, a možda i nije, ali je sigurno najstariji Milanovčanin koga, svakoga jutra, možete sresti na ulici, u prodavnici „Savković“, u kafani „Zelengora“ ili u kafiću „Mocart“. Mala jutarnja šetnja, nabavka hleba, jogurta i još pokoje sitnice za kuću i gustiranje kafice. Prethodno bi, za stolom u svojoj kući, popio čokanj rakije i doručkovao.

foto: GM Press

Nije Mila život mazio. Nosio je pušku sve vreme Drugog svetskog rata, trpeo zimu, glad i žeđ („U Bosni, na planini Bjelašnici, izdržao sam bez hleba i vode puna četiri dana“). Učestvovao u oslobođenju Beograda, prošao i Sremski front.

Pa kako se, uprkos svemu, može doživeti stota, a Mile je na samom pragu da upali sto svećica na rođendanskoj torti?

– Radio sam u više firmi i bio zadovoljan svojim poslom. Bio sam zadovoljan i onim što zaradim. Nikad nisam gledao preko plota u tuđu avliju da vidim da li komšija ima više, da li živi bolje. Nisam bio zavidan i mislim da je i to uslov da čovek, koliko-toliko zdrav, dočeka duboku starost, podučava Mile svakoga ko mu postavi pitanje.

Povodom 98. rođendana, prijatelji šeretski tvrde da Mile nikad neće umreti. Naime, od svoje 66. godine, nosi ugrađeni pejsmejker, savršeni medicinski aparat za regulisanje otkucaja srca. Po pravilu, baterije se u njemu zamenjuju svakih desetak godina. Da bi čovek umro, srce mora prestati da kuca, a Milovom srcu pejsmejker ne dopušta da stane. Nema smrti dok pejsmejker radi!

Susrete sa Milom Radojčićem pribeležio Boško Lomović

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *