Jedini čuvar kovačkih iskri

Svako je kovač svoje sreće, a sreća je za majstora Radovina Lazarevića u njegovoj radionici. Jedini majstor svog zanata u milanovačkoj opštini, čuvar tradicije u kovačnici na kraju Takovske ulice iz koje varniče zvezde i čuju se prepoznatljivi zvuci čekića, ovaj gorštak u devetoj deceniji života i dalje radi.  Danas je ekipa TV GM plus posetila jedinog kovača u milanovačkoj opštini, Radovina Lazarevića.

Žar za kovačkim poslom i dalje ga drži, kroz njegovu radionicu prolazile su i prolaze brojne mušterije, a duh prošlih vremena ostao je u plamenu, nakovanju i mašinama od koje su neke stare i po dvesta godina.

O tome „kako se kalio čelik“, kako je učio i naučio kovački zanat, razgovarali smo sa starim majstorom.

Otišao sam sa petnaest godina na zanat, a zavšio ga sa osamnaest. Prvu kovačku radnju otvorio sam u selu Ručići – priseća se majstor Radovin Lazarević.  – U to vreme okovao sam preko pedeset volovskih kola, ralica, i radio oklepavanje raznih alata. – priseća se majstor.

Ovih dana, majstor je veoma zauzet, jer su u toku prolećni radovi, klijentima i mušterijama potrebne su usluge klepanja poljoprivrednog alata; kosa, sekira, raonika.

Ima posla, samo ne mogu da primim tolike porudžbine, „birkam“ posao. Uradim i po neku furunu, kantar.- kaže majstor Radovin.

Nekada je u milanovačkoj opštini bilo nekoliko kovača, ali su tradicionalne kovačke alate, mašine i mehove, zamenili aparati za varenje i moderna tehnologija, što je uticalo da se kovački zanat polako gasi. Ipak, ono što ne može da zameni mašina jeste klepanje, tu je kovački majstor neophodan

U Milanovcu su bila četiri profesionalna kovača: Miljan Maksimović, Vojo Petrović, Milovan Vasiljević i Bogoljub Jelići , a danas sam jedini koji se ovim poslom profesionalno bavi. – kaže majstor.

Godinama je majstoru Radovinu pomagala pokojna supruga Julijana, koja je uz njega naučila veštine ovog posla. Kovački zanat nije lak, ali ako se voli, onda je umetnost, a veština i autentičnost majstora vidi kroz sve što je uradio. I kantar se radi sa voljom, kaže majstor Radovin, a za kovanje jedne sekire potrebno je oko pola sata. Jedan od svakako najdelikatnijih procesa u kovačkom zanatu je kaljenje.

 Kaljenje se ne može naučiti, to je stvar decenijskog iskustva  i prakse – kaže majstor i dodaje –  postoji tačna boja čelika, da se zna da je posao urađen kako treba.

Kako je kovač Radovin savremeni korisnik Interneta, pronašao je na jednom sajtu, kako se konstruiše tarup, priključak za traktor za sitnjenje trave, kojim u selu Ručići  kosi travu i krči vrzinu oko svog voćnjaka.

Dobar majstor, komšija, i deda, Radovin je dobitnik brojnih priznanja, simboličnih nagrada i plaketa od opštine Gornji Milanovac za svoj dugogodišnji rad i čuvanje kovačkog zanata.

Kada bi moralo sve iz početka, opet bi bio kovač, kaže naš sagovornik, ne bi tu ništa menjao. Kao nekada, kada je kao petnaestogodišnji dečak, sasvim slučajno ili onako kako je trebalo da bude, otišao na zanat kod čuvenog kovača, Milorada Erovića iz Slavkovice.

GM Press / Aleksandra Stevanić

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *