“Od zvezda da ti kapu skrojim”

Reč abadžija – potiče iz turskog jezika i znači  majstor-zanatlija koji od grubog sukna – abe šije narodnu nošnju. Nekada veoma cenjen i popularan abadžijski zanat, danas se polako gasi, kao one starinske  radnje  sa dusama čoje, vune, somota i srme u kojima glavni majstor sa srebrnim naprstkom i santimetrom oko vrata vodi živi razgovor sa svojim šegrtima i učenicima na zanatu.

U patiniranom  ramu prošlih vremena ostale su radionice sa diplomama i požutelim fotografijama, iz kojih, niz ulicu sa kaldrmom i muškatlama na prozoru odzvanjaju zvuci singerice.

Stalne i nove mušterije, dolazile su kod abadžije u radnju, da naruče pantalone, anteriju,  fermen, jelek, za posebne prilike, slavu, ženidbu, svadbu.

To su slike koje nam prolaze dok razgovaramo sa abadžijom Antonijem Mutapovićem  iz Prislonice kod Čačka, jedinim majstorom zlatnih niti, srme i jeleka, koji kaže da se “bori se sa iglom “već preko sedamdeset godina.

Antonije Mutapović, abadžija

–  Jedini sam abadžija u celom okrugu, od Užica, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Kragujevca, Topole – kaže osamdesetčetvorogodišnji majstor, prisećajući se – počeo sam da učim zanat sa 11 godina, kod ujaka abadžije u Ljubiću, gde sam proveo 15 godina radeći “na parče”, tu sam “ispekao zanat”, naučio da gajtanim i da vezem i da radim “zanat narodnih odela”. Prvo sam radio šajkače, a onda pantalone, pa džoku, jedan je vezao, drugi gajtanio, dosta se radilo, bilo je puno posla. Svako je imao svoj deo u postupku izrade jednog komada narodne nošnje-tako smo učili.-

Kad uplete gajtane u čoju, čarobnjak abadžijskog zanata i majstor zlatnih niti, nastaje magični komad odeće koji je autentični deo srpskog folklora. Abadžijski zanat nije lak, ali kad se voli i kad mu”nađeš žicu”, onda je zadovoljstvo.

“ Abadžija sukno kroji i dukate broji”, kaže stih, a prema rečima majstora Antonija, u” njegovo vreme” lakše se dolazilo do originalnih materijala, poput, čoje, somota, gajtana, vune, tkanica, i srme, a danas se za nabavku materijala nekako snalazi.

Teško je nabaviti originalnu čoju, dobavljam je iz Đakovice,–kaže abadžija Antonije  i dodaje – nekada je bilo lako doći do materijala, dođe trgovački putnik, ima da biraš, uzimali smo na veliko, još dobiješ popust.-

 Ranije je bilo dosta prudzbi za kulturno-umetnička društva, folklor i inostranstvo, ali situacija sa virusom, uticala je da se smanje porudžbine, mada uvek ima nešto za ušiti, izvesti, sašiti, barem šajkača koja je najjednostavnija za rad, a za fermen je potrebno puno rada i vremena.

Za fermen ti treba oko nedelju dana, najviše ima posla oko veza, pleteš krmu na ruke, zato i košta 150 evra, a kompletna anterija u koju se utroši najviše gajtana je između 500 i 600 evra, to su najskuplji delovi muške narodne nošnje. –kaže majstor

Nekada se po broju gajtana na fermenu mogao videti društveni status i bogatstvo muškaraca koji su ih nosili.

Kada volite posao koji radite, onda je to istinska sreća. Majstor Tole se od obaveza na imanju odmara kada uljuči “Singericu”.

Šajkača je najlakša za rad, nekada sam radio po nekoliko njih za dan, zelena šajkača je prava šumadijska kapa, traže je za folklorne grupe i kulturno-umetnička društva, nedavno sam uradio pantalone i fermen za naše ljude koji žive u Kanadi.

Abadžijski zanat se kaže, majstor, uči ceo život, a da bi se naučio  treba vremena i strpljenja. Naručioci narodne nošnje imaju različite zahteve, a abadžija Antonije trudio se da svima “sašije kapu po meri”, priprema materijala za šivenje je najbitnija, sukno, čoja, platno, štof, mora da se uradi po “mustri” i meri se precizno.

Bez alata nema zanata. Sve što je abadžija Tole izradio i sašio izašlo je iz njegove “Singerice” stare preko devedeset godina koja je mašina i po.

Ta mašina je iz 1927. godine, nikada nisam šio na električnoj mašini. Singerova mašina-neuništiva. Sve sam na njoj uradio i sve njoj dugujem – smeje se majstor Tole.

Izrada veza je prema rečima majstora, najdelikatniji deo proizvodnje.  Figure i ornamentika razlikuju se kod ženskih jeleka, to je majstorija koja se uči celog života. U svaku figuru i ukras doda se nešto drugačije, nešto osobeno, što će na somotu istaći sjaj srme. Abadžija kaže da nikada nije nosio anteriju, ni fermen.

Cuješ, to ti je kao da samom sebi naplatiš, da uradiš sebi narodno odelo – smeje se, nisam nosio, samo radim drugima, valjda će biti još posla, da još nešto “naučim” od zanata. Tu sam dok mogu, dok me zdravlje služi, eto ne nosim ni naočare dok radim, još vidim da udenem konac u iglu.

foto: GM Press

U devetoj deceniji života, pod tremom svog dvorišta u Prislonici, gde rastu starinske sorte ruže, koje neguje njegova supruga Desanka, Antonije, abadžija šije, srmom veze somot, a od “zvezda kape kuje,” čuvajući abadžijski zanat od zaborava. Unuku sprema ferman, a praunuci jelek, da im ostane za uspomenu.  “I kao da je bilo nekad i kao da je bilo tu”.

 

GM Press / Aleksandra Stevanić

Tekst je objavljen u okviru projekta „Gornji Milanovac danas“, sufinansiran sredstvima Opštinske uprave opštine Gornji Milanovac.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *