Opančići, sitan vez

Puno strpljenja, ljubavi, učenja i prakse potrebno je da bi se napravio par dobrih opanaka. U svakom kaiščiću i prepletu ove kožne obuće ogleda se veština, spretnost i pečat pravog majstora. Gore, kod Jasena, na Mačkovom putu ka Klatičevu, već četrdeset godina, opančar Želimir Damljanović, rihta kožne kalupe, provlači i prepliće užad i izrađuje opanke raznih veličina, sa vrhom, bez vrha, dečje, ženske ili one male, šumadijske suvenire koje se kače u autu ili krase drugo mesto.

Majstor Želimir Damljanović imao je samo šesnaest godina kada je počeo da uči opančarski zanat, kod Đurđa Ivanovića u Gruži. Učenje se pretvorilo u veliku ljubav prema ovom zanatu, a ushićenje posle izrade prvog para opanaka, prema rečima majstora, ne može se opisati. Iako je svoj radni vek proveo u preduzeću, posle završenog radnog dana žurio je onom što ga čini srećnim, izradi i pravljenju opanaka, i da „zaradi neki dinar“.

Želimir Damljanović, opančar

– Ovo ja volim da radim i volim ovaj zanat.-kaže opančar Želimir i dodaje – ako nešto voliš, možeš da naučiš, ako ne voliš, ništa od svega. Radio sam posle posla za razne majstore, imao sam porudžbine, izlagao i prodavao na vašarima, naručivali su iz folklora, u inostranstvu.

Nekada je bilo više opančara u Milanovcu, seća se majstor, pominjući Vojka, Milomira, opančare koji su dolazili iz Čačka. Osim strpljenja i iskustva, za jedan par opanaka potrebno je puno materijala, utroška kože, kaiščića, gume, premeta, zatim šivenje, što poskupljava gotov proizvod. Pre nego što počne sa izradom opanaka, majstor pripremi kožu koja se prethodno kiseli u vodi, da bi se lakše obradila i savila.

– Krojim sitne kožice, krojim premet i preplićem, krupnije kožice bolje služe. – kaže majstor, pokazujući – radim ovim šilom za prepletanje, nožem za rihtanje, provlačim i skrojim uže, provlačim i pravim premet. Kalup odigne potrebnu veličinu opanka. Potrebna su mi dva do tri dana da napravim jedan par opanaka.

Otkako je, kaže majstor, „udarila“ korona posao je stao, a nema ni vašara, na kojima je često izlagao i prodavao ručno rađene opanke. Kao u svakom poslu, zarada je bila promenljiva, a želja prema izradi opanaka vodila ga je da nastavi da se bavi ovim zanatom. Cena jednog para opanaka je prilično visoka, za majstora je realna, zbog utroška materijala, vremena, rada.

– Par opanaka, broj 43 košta oko 15 000 dinara, treba da se uklopim i ja, pretpostavi, a opančići suveniri koštaju 500 dinara. – kaže majstor Želimir.

Nema broja opancima koje je majstor Želimir izradio. Ko zna koliko je narodnih igara i kola u njima odigrano i u koliko kulurno-umetničkih društava i ansabala je učestvovalo. Da ne zaboravimo i pomoć supruge Negosave koja je opančaru Želimiru velika podrška i saradnik. Gore, na brdu, na Mačkovom putu, iz radionice jedinog opančara u milanovačkoj opštini igraju opančići, sitan vez.

 

GM Press / Aleksandra Stevanić

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *