Priča o korparu

Kako izgleda pletenje korpe, opletanje balona ili flaše i kako se priprema pruće za rad, saznali smo od Živka Đurkovića, korpara iz Prislonice kod Čačka. Radoznalost i interesovanje za ovaj zanat pokazao je još u detinjstvu, gledajući oca kako plete korpe, pa je sa dvanaest godina naučio da plete vrbovo pruće. Za dobrog majstora uvek ima posla. Iako je u penziji, Živka očekuju brojne narudžbe koje treba da isporuči kupcima. Pod tremom leži suvo vrbovo pruće, a u majstorskoj radionici malo carstvo korpi, kotobanja, opletenih flaša i balona za rakiju i vino.

Sve iskusne i vešte zanatlije koje se bave svojim poslom čitavog života reći će isto. Da biste postali majstor svog zanata, prvo treba da volite to što radite, a onda sve ide lako. „Žica za posao“ , upornost i učenje jedini su pravi recept.

Iako mu je otac rekao da će od korparskog zanata bežati, to se nije obistinilo, jer pletenje korpi za Živka predstavlja istinsku radost, a vrbovo pruće neko čarobno drvo koje ga ne pušta iz radionice. Porodičnim poslom bavi se čitav život, u 83. godini ne može da sedi, kako kaže, dokon. Put od vrbovog granja do pletenih stvari; korpi, kotobanja, stolica i nameštaja, počinje od branja vrbovog pruća i pripreme materijala, kuvanja i ljuštenja, koje je prema rečima majstora, teži deo posla.

Živko Đurković, korpar

-Imao sam svoga zasada vrbe, sad naručujem, berem, ljuštim. – kaže Živko Đurković, korpar iz Prislonice i dodaje: čim uradim kuvanje i ljuštenje drveta, znam da sam završio posao. Kad uđem u radionicu, milina božija. Volim da radim, pletenje pruća je najčistiji posao.Zovu ljudi, naručuju, imam posla, stalno. –

Živko je tokom dana često u radionici, leti je, kaže, u njoj prijatna hladovina, a zimi naloži furunu. Unuci i praunuci, kada stignu u Čačak, prvo trče kod deda Živka u Prislonicu, u radionicu gde u moru pruća i zovu vrbaka istražuju jedan drugačiji svet, daleko od urbanog života. Ovaj zanat se, kaže majstor krade očima. Da isplete jedan kotobanj potrebno mu je dva sata, a da oplete flašu za rakiju, dvadesetak minuta. Iskustvo i rutina steknu se vremenom. Vrbovo pruće se bere i suši u određeno doba godine, a ono fino, belo pruće u pletivu korpe je mezgra.

-Pruće koje se ljušti pod mezgrom, ne kuva se, i ostane belo, što daje lepši izgled korpi- kaže majstor i dodaje- pleo sam kape od pruća za jedan manastir, stolice, nameštaj, nego mi je radionica mala, pa mi treba više prostora. Nemam potrebe da svoje proizvode izlažem i prodajem na vašarima, sve to obavim ovde. – Ovo je zdrav posao, materijal uzet iz prirode, a od alata su najbitnije makaze i nož. Kad smo plaćali porez, pa, kad ne platimo, dođe poreznik u popis alata, ja mu kažem – Evo, imam šilo, makaze i nož. –

foto: GM Press

Dok je bio mlad, Živko nije smeo da prizna devojkama čime se bavi, a danas ističe da je to posao koji mu nikada ne dosadi.

Godine i godine upletene su u razne ručne radove od pruća vrbe, a u skrivenom kaleidoskopu sećanja, u starinskim vitrinama i izlozima čuvaju se pletene korpe sa somotskim mašnama, liciderskim kolačima i svilenim bombonama sa mirisom vanile.

 

GM Press / Aleksandra Stevanić

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *