Slovo o rekorderu među piscima Srbije

SA PISCEM BOŠKOM LOMOVIĆEM, RETKIM POVODOM

Milanovčanin Boško Lomović je, nesumnjivo, najtrofejniji srpski pisac: tokom pola veka pisanja, osvojio je 180 nagrada i drugih priznanja za književno stvaralaštvo.

Prva nagrada na tradicionalnom konkursu izdavačke kuće „ASoglas“ u Zvorniku (BiH) za najbolju zbirku priča pripala je Bošku Lomoviću, književniku iz Gornjeg Milanovca, za rukopis pod naslovom „Priče o neobičnom“. Zbirku čine pripovetka „Radiestezist“ i još 18 kratkih priča čiji motivi (rat, ljubav, život u rasejanju, samoća, sudari tradicije i modernog i drugi), po rečima autora, potiču iz stvarnog života. Knjiga „Priče o neobičnom“ će se pojaviti iz štampe do kraja ove godine.

Ovo bi bila dovoljna vest o poslednjem uspehu ovoga pesnika, prozaiste, kritičara, esejiste i putopisca da nagrada u Zvorniku nije jubilarna – 180. priznanje za Lomovićevo književno stvaralaštvo tokom proteklih pet decenija. Podosta je i nagrada koje nose imena književnih velikana: Ivo Andrić, Isak Samokovlija, Vojislav Ilić Mlađi, Milutin Uskoković, Laza Kostić, Gordana Brajović… Ovaj pisac poseduje izražen takmičarski duh, i to od malih nogu, kako sam ističe:

„Nisam se, kao seoski osnovac , mogao takmičiti sa bogatijim vršnjacima u odelu, obući, lepoj đačkoj torbi, kvalitetnoj užini, pa sam se trudio da ih pobeđujem u učenju. Kasnije sam ih pobeđivao u atletici (bio sam trkač i skakač udalj). Hteo sam da postanem pesnik i pripovedač, želeo da se i za mene čuje, pa sam književne konkurse, kojih je uvek bilo mnogo u SFRJ, video kao dobru priliku da se takmičim. Kratka priča je postala moj specijalitet i, tokom dve decenije (1970–1990), nagrade su prosto ,pljuštale’: osvajao sam ih u Zagrebu, Sisku, Banjaluci, Sarajevu, Tuzli, Titogradu, Prištini, Nišu, Beogradu, Novom Sadu… Za dve decenije življenja u Brčkom, nakupio sam 96 priznanja, za poslednjih 25 godina boravka u Milanovcu, još 84“.

Nisu sva Lomovićeva priznanja zarađena za priče i pesme poslate na konkurse „pod šifrom“. Beležimo da je njegov književni rad vrednovan u mestima gde je živeo i stvarao, kao i u drugim sredinama: Sedmoaprilska plaketa SO Brčko, Zlatna medalja Saveza amatera BiH, Plaketa Međurepubličke zajednice kulture „Sava“ (Šabac), Nagrada „Takovski ustanak“ (Gornji Milanovac), Zlatna značka KPZ Srbije, „Mišićev dukat“ (Mionica), Nagrada „Dragojlo Dudić“ za književne i publicističke rukopise (Beograd), „Pesnički prsten“ Međunarodnog festivala „Bulka“ (Crvenka), „Srebrno Gašino pero“ Festivala pesme i humora za decu (Lazarevac), „Maslinov vijenac“ za sveukupan doprinost stvaralaštvu za decu i mlade na području bivšeg srpskohrvatskog jezika (Bar)…

Tokom pola veka literarnog stvaralaštva, koje je trajalo uporedo sa novinarskim poslom, Lomović je objavio oko 40 knjiga za decu i odrasle – zbirke pesama i pripovedaka, romane, knjigu književnih i likovnih kritika. Među naslovima su i četiri knjige publicističkog sadržaja, od kojih je poslednja „Knjiga o Dijani Budisavljević“ izašla u ćiriličnoj i latiničnoj verziji, potom prevedena na nemački, engleski i esperanto jezik (pesme i priče pojedinačno prevođene su na desetak evropskih jezika). Izdavači Lomovićevih knjiga bili su „Oslobođenje“, „Svjetlost“ i „Drugari“ (Sarajevo), „Univerzal“  (Tuzla), „Prometej“ (Novi Sad), „Dečje novine“ (G. Milanovac), „Svet knjige“ i „Bukland“ (Beograd) i drugi. Njegove pesme i priče za decu nalaze se u pojedinim osnovačkim udžbenicima Republike Srpske i Srbije. Bibliografija ovog pisca sadrži blizu hiljadu jedinica, a objavljivao je u 126 časopisa i listova u zemlji i inostranstvu, što je, takođe, zanimljiv podatak.

Može li se živeti od nagrada i honorara za književno stvaralaštvo? – bilo je naše pitanje pri kraju razgovora sa piscem.

„Bilo je pisaca koji su od pisanja živeli, neki dobro, a neki lošije, ali većina se bavila pokojim sigurnijim poslom. Boško Lomović novinar je gotovo pola veka izdržavao Boška Lomovića pisca. Ranije su nagrade uvek bile novčane, a objavljeni tekstovi honorisani, dok je danas to prava retkost. Konkursa za poeziju i prozu je nikad više, a najčešća „nagrada“ je lepo naštampana diploma na čvršćem papiru, dok gotovo nijedan časopis u zemlji ne plaća honorar za objavljenu pesmu, priču, esej ili prikaz knjige kojima popunjava svoje stranice. Uostalom, mnogo manje se čita (znamo zašto) nego pre 30–40 godina, zbirke se štampaju u 50 do sto primeraka, časopisi do 200 primeraka, a u impresumima stoji lažan podatak da je „tiraž 500 primeraka“.

Poslednje godine novinarstva Boško Lomović je proveo u beogradskoj „Politici“, odakle je otišao u penziju, bar što se novinarskog posla tiče. Ali, piše i objavljuje i dalje  – pisac nikad ne „kači pero o klin“. Beogradski izdavač „Svet knjige“ je pripremio Lomovićeva Sabrana dela u sedam tomova (oko 3.000 stranica). Posao je doveden do štamparije.

„Priprema Sabranih dela trajala je oko tri godine. Izdavač je u projekat uložio popriličnu sumu novca, ali nema za štampara, a za to je potrebno ponajviše. Imam obećanje od opštinskih čelnika u mome gradu da će pomoći, verujem i da će to učiniti, ali moram imati strpljenja, nisam ja najvažniji, mnogo je na spisku, ispred mojih Sabranih dela, važnijih pitanja koje treba rešavati novcem opštinskog budžeta. Uostalom, lepo je kad se Sabrana dela pisca pojave i posthumno, mada bih više voleo da ih ugledam za života“ – našalio se Lomović na kraju i nasmejao i nas i sebe.

Zoran Marjanović

Ostale vesti možete pročitati ovde.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *