Tomislav Savić – jedan od poslednjih aktivnih vodeničara na teritoriji naše opštine

Mnoge stare zanate i zanimanja koja su bila vrlo poštovana i cenjena polako ali sigurno progutao je zub vremena. Nove tehnologije, civilizacijski napredak, usavršavanje mašina, širenje znanja, doveli su do toga da se mnogi od nas ni ne sećaju kojim su se poslovima bavili naši preci, a kamoli da su kojim slučajem nastavili da se bave istim.

Selo Brđani je jedno od retkih na teritoriji milanovačke opštine u kome i dan danas postoje: kovač, šnajder, stolar, duborezac, pesnik…. Jedan od takvih je i 85-godišnji deda Tomislav Savić zahvaljujući kome je opstao i vodeničarski zanat:

Tomislav Savić

“Pa moji su se bavili mlinarstvom preko 150 godina. Pradeda je započeo, pa deda, pa moj otac. Jas am poslednji koji je to nastavio. Sada sam pensioner i ovo mi dođe kao odmor za dušu i prisećanje na neka lepša vremena. Pomalo meljem ovde, pre svega iz ljubavi, a ne da bih zaradio nešto”.

Vodeničarski točak na reci Dičini pokrenuo je još Tomislavljev pradeda pre nešto više od 150 godina, a potom su to nastavili deda, pa zatim otac. Tomislav je četvrta generacija iz porodice Savić koja je nastavila da održava u pogonu brđanski mlin.

“Bio mi je još otac živ kada sam sa njime dolazio ovde u mlin. Pomagao sam njemu i uz njega naučio kako se obavlja ovaj posao. Bio sam dosta mali, gotovo da se ni ne sećam tačno kada sam prvi put sam samleo neko žito. Kasnije, kada sam se oženio i dobio sina, isto sam kao što je moj otac mene, počeo dovoditi njega i kao svoj uspeh smatram to što sam uspeo da prenesem svoje znanje u ljubav prema ovom poslu na njega”, nastavio je vedri deka Tomislav.

Kako pamti deda Tomislav,  nekada je mlin bio jedan od centara okupljanja meštana. Prosto se u redovima čekalo da se preda žito za mlevenje, a danas je to daleko manje, ali ipak se okreće. I što je još bitnije, sve su prilike da će se okretati još dugo, obzirom da i deda Tomin sin ima želju da održi mlin u funkciji:

“Mlelo se mnogo ranije. Dan i noć je radial vodenica. Narod je u redovima čekao po 24 časa da dođe na red da samelje svoje žito. I niko nije odlazio kući, već bi sačekao da prođe njegova tura, da se završi meljava, pa tek onda. Bilo je to mnogo lepo vreme, mnogo lepih priča, druženja pamte zidovi ove vodenice. Ubeđen sam da će moj sin kada on ode u penziju nastaviti ovaj zanat I da će još dosta godina i još puno kukuruza proći kroz ovaj mlin”.

Gledajući vedar duh i volju deda Tomislava nadamo se da će se vodeničarski točak na reci Dičini još dugo okretati i da će samleti još dosta žita, ako ni zbog čega drugog onda prosto da se ne zaboravi lepota tog zvuka i ukus proje napravljene od baš tog brašna.

 

GM Press / Ognjen Vranić

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *