U potočari, u senci šume

Put od majdanske crkve vodi ka Jovičića vodenici, jedinoj u selu. Uz šum vode i snagu kamenog žrvnja,  vodeničar Petar Jovičić-Pera, melje žitna zrna, pretvarajući ih u fini zvezdani prah. Bela prašina polako puni drveni sanduk, a buka mlina zaglušuje čitav prostor i remeti tišinu jesenjeg pre podneva. Ispod vas je potok, vodenica je mali šumski splav, čije srce pokreće snaga vode.

Vodeničar Pera kaže da je nekada bilo mnogo više posla, kada se vodenički točak okretao po celu noć, a kamen mleo žito do ranih, jutarnjih sati. Ljudi iz okolnih sela, dolazili su da melju žito, dovozeći ga volovskim zapregama, u džakovima, merilo se na kantar, uzimao “ujam”, a na poljančetu ispred vodenice čekalo se na red i razgovaralo. Dobra,stara vremena…

Vodeničarski zanat Petar Jovičić-Pera iz Majdana nasledio je i preuzeo od svog oca. Kao dete, zavoleo je ovaj čarobni šumski mlin na vodi, u kome je često spavao, jer je nekada vodenica po celu noć radial, džakovi sa pšenicom, kukuruzom, ječmom, stajali su na drvenim daskama, spremni za vodenički mlin. Sada, kaže, samelje oko 100 kilograma mesečno. Vodenicu je nedavno obnovio i sada radi kao nova, iako je sagrađena davne,1894. godine. U potočari, u senci šume, vodeničar Petar melje žito na starinski način, kako je naučio od svog oca.

Vodeničar Petar Jovičić-Pera

Vodeničarski zanat naučio sam od svog oca, na nagovor sina i sinovca, obnovio sam vodenicu. – kaže vodeničar Petar, dodajući, – u Majdanu je nekada bilo 17 vodenica, a sada je ostala samo jedna, više radim iz hobija, i da održim vodenicu, ali je velika razlika između mlevenja žita u mlinu i na struju. Veći je broj obrtaja na struju ali to izgori glavninu. Mislio sam da vodenicu naštelujem na ležajeve, ali odlučio sam da radim onako kako me je otac naučio, na “stanac”, da ne sme da bude više od 100 obrta u minuti, da je tada najlepše brašno, a onda i ukus hleba i peciva. Otac me je učio “ kad zaustaviš, ako je “ladan” kamen, onda je dobro, a ako je vruć, ne valja ništa, jer je izgorela glavnina.-

Vodenica je zahtevna mlinska kuća, treba čistiti jaz, pripremiti krupninu, uraditi posecanje kamena. Iako se za vodenicu vezuju priče o vampirima, naš sagovornik bliski susret ove vrste nije imao, naprotiv, voleo je još u detinjstvu da spava u vodenici, uz zvuk čeketala i vode. A kako je voleo da boravi u vodenici, tako je i “samleo” zanat, koji će preneti na sina i sinovca, tako da u porodici Jovičić “legenda živi” i tradiciju ima ko da nastavi.

foto: GM Press
foto: GM Press

Dolazili su da gledaju vodenicu, meni je kuća blizu vodenice, dovodili su decu da nauče šta je vodenica, pa sam im pokazao, uskakala su u “mučnjak (sanduk u koji pada brašno), pa su se “izbrašnjavila – kaže vodeničar Petar i dodaje – Kukuruzse sipa u koš, sačekalo lupa, žito ispada, a otvor na kamenu se zove teoce. Spuštanje i dizanje kamena reguliše se šrafom, koji se podesi, u zavisnosti od toga kakva treba da bude krupnina, neko  voli krupnije ili sitnije samleveno brašno, tako da poštujemo želje mušterija.-

Danas vodeničar ima da samelje nešto za sebe i komšiluk, uglavnom kukuruz, retko ko doveze jarmu za stoku, a sledeće porudžbine prima čim počne kiša. Vodenica ne može da se ostavi, dok radi, a kad nema posla, zaustavi se na ustavaču, zatvori i stavi zaklop da se neko ne bi “poslužio”, jer se  vodenica nalazi pored seoskog puta. Ovu vodenicu čuva pas Mrata, ljubimac Petrove dve unuke, koji je u porodicu Jovičić došao na Mratindan prošle godine.

 

GM Press / Aleksandra Stevanić

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *