„Bez prošnje i kukanja“

Romi u Gornjem Milanovcu – nekad i sad (II deo)

Miloš Nestorović kaže da je prvi majstor među Ciganima u Gornjem Milanovcu bio Aleksandar Aleksić Popule. O njegovoj porodici takođe postoji zapis u knjizi „Stari Milanovac“. Roditelji su mu se zvali Božo Aleksić, zvani Božo Patak ili Božo Mendes – Frans i Milena. „Božo i Milena su rekorderi ciganmale – imali su petoro dece: Tomislava, Zorku, Acu zvanog Popule, Ljubu zvanog Mimo, i Jelenu. Božo je bio omalen, izrazito crn, gotovo pepeljast. Prste na noganma je „terao“ prema unutra te mu je hod ličio na pačji, pa je po tome dobio nadimak Patak. Inače je bio strastven cinbalista. Kasnije kada su se ciganski orkestri raspali, Boža je ulicom prodavao Politiku, Borbu i Novosti.“ – navodi se u knjizi.

Aca Popule bio je metalostrugar, majstor sačuvaj bože!“ – svedoči Miloš.

„Ja sam posle bio učenik kao i Miloš Nestorović, koji se isto zove kao i ja, jer smo po dedi dobili ime. On je završio za limara, i posle je radio u Graditelju. A pre par godina je i on umro.“ – nastavlja svoju priču Miloš.

Mnogi su Cigani, nakon školovanja, otišli da žive po drugim gradovima, a neki su završili i u inostranstvu.

„Moja ćerka je u Beču, kao i njen sin, a tamo su i moja dva praunuka. Sin mi je u Kanadi. Njemu je umrla žena Sandra, pokojnog Đoka trgovca ćerka. Al eto bolest, šta ćete. Kad se ona razbolela on nije mogao to da izdrži i on se posle deset godina vratio da bi ovde vozio autobuse. On je radio, radio, ali njoj je bilo sve gore i gore i na kraju je umrla, pa je on otišao ponovo. Ali se 12 godina borila sa tom bolešću. Nama je žao, šta ćemo. Imam unuke od Dejana, sina mog, jedna je treća godina srednje škole, jedna osmi razred. Možda one dođu ovde. Ja i baba smo sami u onolikoj kući. Šta će mi? Šesnaest odeljenja imam. Sestra mi je u Nemačkoj – ona, dvoje dece i  muž. Oni tamo rade. Ovde nije imala ni kuću, ni ništa. Imala je od svekrve, ali svekrva je došla i prodala tu kuću za mizerne pare“ – kaže Miloš.

Miloš sa suprugom i unukama , foto – privatna arhiva

O tome kako su živeli njegovi roditelji nekad, Miloš započinje pričom o čuvenim milanovačkim kafanama.

„U svakoj kafani znalo se gde je čije mesto. Moj otac i ovi koji su svirali, oni su svirali i po drugim gradovima, većinom po Hrvatskoj. Jer jedino moj otac, mog prijatelja Đoka otac, i Tetava su znali note. Niko drugi nije znao, nisu znali šta su note! Oni su bili kao školovani muzičari. Išli su po kafanama i imalo se mnogo para, iskreno vam govorim. Znam, moj otac kad dođe, to je sačuvaj bože. Sad nema narod toliko para, već je to drugi sistem. Ovde u Milanovcu, najviše su nastupali u Hotelu, u Zelengori, kad neko pravi neko veselje, negde u nekoj kafanici. Bude pokojni Pikan sa violinom i ovaj jedan sa gitarom i harmonika, ma to je bio čitav orkestar. Živelo se lepo. Kod nas nije bilo prošnje, da se ide okolo i kuka. Svak se snalazio kako zna i ume.“ – ističe naš sagovornik.

U knjizi „Stari Milanovac“ Pikanova porodica takođe se ubraja među najstarije. U njoj se pominju Pikanovi roditelji Mika Vuletić zvani Miko Jagodinac i njegova žena Darinka, koji su pored Ljubomira, zvanog Pikan imali još troje dece Ginu, Veru i Živorada Žiku.

Nastaviće se…

U tekstu koršćeni navodi iz knjige „Stari Milanovac“ (3. dopunjeno izdanje; autori: dr Milomir Glišić, Radmilo Lale Mandić, Dušan D. Ilić, Miroslav Marković, Miodrag Ristić; izdavači: Skupština Opštine Gornji Milanovac, Muzej rudničko-takovskog kraja, Eurografik; 2003.)

GM PRESS/ Milica Vukelić

Tekst je objavljen u okviru projekta  „Gornji Milanovac svima“,

Sufinansiran sredstvima opštine Gornji Milanovac

Tags: ,

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *