Kuća puna radosti

U kaleidoskopu svakog detinjstva stoji kuća bake i dede na selu. Na prozoru rosa, u dvorištu pas čuvar i mačak koji drema na ogradi. Leti bezbrižno jurcanje i kupanje u reci, zimi, sankanje na obližnjem bregu, kada sneg zaveje toliko, da se jedva prođe seoskim putem. Blizina i snaga prirode, pravo su bogatstvo za odrastanje.

Jelena i Duško Trnavac su sa svoje troje dece porodični mir našli u Pranjanima, gde su došli početkom pandemije korona virusa. Jelena je oduvek želela da ima brojnu porodicu i maštala o kući punoj dece. O svojoj deci, Mladenu, Nikoli i Željani kaže – odrastanje svakog od njih troje unelo je puno radosti u moj život. Oni su veoma različiti; Nikola je dobrica, pažljiv, miran, povučen, Željana je najrazmaženija, ona je najmlađa, a Mladen traži više pažnje, jer je sada u osetljivom periodu odrastanja. Ipak, ljubomore među decom nema, vole se i usmereni su jedni na druge. Mogu da kažem da su dobri i nisu zahtevni. Kako najviše vremena provode sa mnom, trudim se da ih vaspitavam da budu dobri ljudi i da se međusobno slažu, jer su jedni drugima najpreči i najbliži. Svako dete vaspitavam na isti način, onako kako je mene vaspitavala moja majka, koja mi je uzor u odgajanju dece.

Jelena Trnavac

Život na selu, prema mišljenju porodice Trnavac, blagotvorno deluje na decu. Iako su ranije živeli u Pranjanima, dolazak iz Čačka značio je veliku promenu.
Ovde nam je sigurnije i zdravije nego u gradu – smeje se Jelena, dodajući – u početku je bilo malo neobično, jer su navikli na drugare iz škole i vrtića, ali vremenom su se prilagodili. Nikola je krenuo u predškolsko u Pranjanima, a Mladen u šesti razred OŠ “Ivo Andrić”, dok je Željana sa mnom kod kuće. Mislim da im promena prija i da pozitivno utiče na celu porodicu.

Veliko domaćinstvo koje pripada Jeleninom svekru, zahteva dosta posla. Deca su naučila da rade i pomažu oko domaćih životinja, pokazala su nam svog omiljenog mačka Živka, odvela nas kod zeca i objasnila kako muzu kravu.

-Deca sa sela su iskrenija, otvorenija – kaže Jelena i dodaje – u selu nam je lepše, nema zagađenja, vazduh je čist. Pored toga, deca treba da upoznaju domaće životinje, a ne da ih se plaše ili da ne znaju kako izgledaju uživo. Taj kontakt sa njima može dosta da oplemeni decu i da ih učini boljima.
“Mama je glagol od glagola raditi”, kaže stih Moše Odalovića. Kako izgleda dan mame sa troje dece, na seoskom domaćinstvu, Jelena kaže – naporno, ali kada se nešto voli, onda se sve stigne. Ustaje se rano, ispraća u školu, vrtić, na posao, dočekuje se na ručak, radi domaći, prošeta, uveče se čita omiljena bajka. Tokom dana, imam posla oko živine i zeca, pa vreme brzo prođe.
Tata je glava porodice, a mama njen stub, srce i snaga. Tata je autoritet, uzor, kada se sa njim igra, to su najbolji trenuci. Dece nikad dosta, kaže Jelena, ona čine radost, a njihov smeh i galama smisao jedne porodice.

GM Press / Aleksandra Stevanić

Tekst je realizovan u okviru projekta „Za sutra“ koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *