„Poštujemo sve građane, i oni poštuju nas“

Romi u Gornjem Milanovcu – nekad i sad (IV deo)

Za poslednju priču o milanovačkim Romima, koju pričamo uz pomoć Miloša Nestorovića, odabrali smo odlomak iz knjige „Stari Milanovac“ koji dočarava kako je nekad Ciganmala izgledala.

„Glavni sokak je izrovan, izbrazdan kolskim točkovima, prljav izlokan, blatnjav. Kada padne kiša, tu je tada skoro nemoguće proći. A kada nastanu suše, posle prolaska seoskih kola, digne se takva prašina da te bog sačuva. Levo od tog sokaka su ciganske kuće: male sklepane, od ispečene cigle i blata pomešnog sa plevom, krovova od zarđalog pleha, parčadi ćeramide koja je ostala od gradnje nekih seoskih kuća. Prozori kao ćepenci, bez stakla, na kojima su zakucani kartoni da kad dune severac iz Poloma bude toplije. Sve te kućice su bez ikakvog plana i asimetrično postavljene. Ali ruku na srce uglavnom su licem okrenute jedna prema drugoj. U dubini ciganmale ima nekih kratkih uličica te sve podseća na jedan složen lavirint iz koga je teško izaći, ali i ući . Sve je to zbijeno, šćućureno, reklo bi se intimno, pa svi žive kao jedna velika porodica. Preko leta ispred kuća, a ispod nastrešnica od pruća iznesu se stari šporeti i na njima se kuva pasulj, krompir, iznutrica od zaklanih životinja iz gradske klanice, peku purenjaci, paprike ili kuva meća za prasiće i svinje. Sulundari se puše i leti i zimi tako da se vatra loži svih dvanaest meseci. Vatre se pale i na otvorenom prostoru uveče gde se oko njih sedi do kasno u noć uz pesmu, svirku, razgovore, ali često i svađe koje kad se rasplamsaju, zahvate celu ciganmalu. A ujutru kao da nije bilo ništa“ – opisano je u knjizi.

Svi znamo kako danas Ciganmala izgleda. Sve su to lepe i uređene kuće i kao što je Miloš više puta u razgovoru sa nama pomenuo, ima gde da se živi, ima se krov nad glavom.

Foto: Miloš Nestorović

Miloš je do skoro bio i predsednik romskog udruženja „Dva bela goluba“, o kojem je nedavno na našem portalu objavljen tekst, koji možete pročitati na ovom linku: http://gmpress.rs/dva-bela-goluba.

„Preko udruženja smo uvek organizovali proslavu „Dana Roma“, koja se svake godine obeležava 8. aprila. Pisali smo projekte da dobijemo sredstva za organizaciju izleta, gde bi igrali fudbal, košarku, odbojku. Uvek smo tako išli, zabavimo se, jedemo i pijemo, proveselimo se i vratimo se“ – kaže Miloš.

U milanovačkoj Ciganmali oduvek se raskošno slavila slava Mala Gospojina.

„Ove godine nam zbog situacije nisu dozvolili da proslavimo kako smo planirali, kažu, do 30 ljudi. Ali ja ne mogu tako, šta da kažem? Ti možeš da uđeš, ti ne možeš. I onda smo rekli nećemo ove godine, Bože zdravlja, dogodine ćemo da proslavimo kako dolikuje“ – objašnjava Miloš.

Inače, po struci je metaloglodač, i pamte ga kao dobrog majstora.

„Dve godine sam predavao praksu u Tehničkoj školi. Imao sam platu 49.000. Moj otac Dule Žaba koji je radio u FAD-u me pozvao da radim sa njim da bih imao veću platu i tamo sam dobio 90.000. Iskreno da vam kažem, lepo je bilo. Imao sam ja i 3-4 hiljade što sam u alatnici zarađivao. Al’ posle se sve promenilo“ – priseća se Miloš dana kada je počinjao da radi.

Milošev otac Dule žaba pominje se kao dete u knjizi „Stari Milanovac“.

Privatnog posla, kaže, danas gotovo da nema.

„Kad je bio živ Miloš, Pion smo ga zvali, on je bio limar i pravio je oluke na zgradama, on i njegov rođeni brat Miroslav, zvani Riki, oni su imali privatnog posla. Mi svi imamo nadimke. Ja se zovem Miloš, a zovu me Boban“ – kroz smeh kaže Miloš.

On i žena su sad u penziji. Pomažu ih sin i ćerka, ali i unuk.

„Mi sad malo više dajemo ovoj unuki da završi što pre taj Filozofski fakultet i da onda vidimo da je negde ovde zaposlimo, videćemo kako i šta. Ja bih samo voleo da ova deca koja sad završavaju fakultete i imaju te diplomice, da uspeju nekako da se zaposle. Da se nađe neki posao za njih, pa ako hoće da rade, neka rade, ako neće, doviđenja. Teško je svima. Ko može, ide negde u beli svet, al’ sad je i to teško zbog korone. Uglavnom, ja se ne žalim. Mi ovde poštujemo sve građane i oni poštuju nas, jer mi smo bili dobri majstori, radili smo sa skupim alatima i moralo je da se radi kako treba“ – završava Miloš svoju priču.

U tekstu koršćeni navodi iz knjige „Stari Milanovac“ (3. dopunjeno izdanje; autori: dr Milomir Glišić, Radmilo Lale Mandić, Dušan D. Ilić, Miroslav Marković, Miodrag Ristić; izdavači: Skupština Opštine Gornji Milanovac, Muzej rudničko-takovskog kraja, Eurografik; 2003.)

GM PRESS/ Milica Vukelić

Tekst je objavljen u okviru projekta  „Gornji Milanovac svima“,

Sufinansiran sredstvima opštine Gornji Milanovac

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *